(ili impresije i razmatranja o pozorištu)

Zašto naglašavam značaj prijateljstva u tekstu koji treba da govori o pozorišnoj aktivnosti SKC P. J. Šafarik u poslednjoj deceniji? Baš zato, što pravo prijateljstvo je ta nit koja nas spaja i spajala nas je i u proteklim godinama uz trud da se ostavi neki trag, da se uradi nešto u opštu korist centra, koje je ruku na srce, u suštini već naša neotuđiva potreba, potreba za egzistencijom ovdašnjih novosadskih Slovaka. Da, tvrdim to oslanjajući se na sopstveno iskustvo i sopstveni osećaj. Tu sam u svoj život pustio galeriju izuzetnih likova i odatle ih više ne puštam. Mihal Činčurak, Martin Klaćik, Pavel Pavlov, Viera Bolehradski, braća Jan i Jaroslav Čobrda i ostali dali su svoj doprinos razvitku pozorišne aktivnosti. S druge strane, pozorišne veze kao da su prerasle u prijateljske i vezale nas zauvek.

Nakon odlaska G. Dudkove iz Šafarika 1981. godine stvorila se nekakva praznina u pozorišnoj aktivnosti. Bogami mi, potrajala je! Verovatno se kamenčići u mozaiku nisu mogli složiti. Međutim, nastupio je period preporoda pozorišne sekcije u SKC-u P. J. Šafarik. Zasluge za to pripadaju Samuelu Medveđu, koji je angažovao sve svoje kapacitete da dođe do dobre ideje i bio je bukvalno navalentan i dosadan, sve sa ciljem da nas nekolicinu ubedi da i Šafarikovci mogu uvežbati pozorišnu predstavu. I to ne samo dečiju. Godina 2005 i tri glumca: Pavel Jurik, Jarmilka Križ i moja malenkost su novosadskoj publici ponudili pozorišni komad A. Čehova u jednom činu „Medveď“. S tim komadom se nastupalo i u Kulpinu na „PSOD“ (prim.prev. „Smotra slovačkih amaterskih pozorišta“) i na „Smotri Zuzane Kardelisove“ u Kisaču, istina bez velikih očekivanja. Ako ništa drugo, glumci amateri i njihov režiser su dobili motivaciju za dalji rad, koji je sledeće godine rezultirao predstavom „Ťažkosti, ťažkosti“ (prim.prev. „Problemi, problemi“). Samuel Medveđ je preveo tekst sa rusinskog jezika autorke Serafine Makaijove i uloge sem sebi, poverio i Pavelu Juriku, Janu Pavelu Obšustu i Rastislavu Zornjanu. Običnim seoskim humorom obeležena predstava se više svidela publici nego poroti na smotrama u Pivnici i Staroj Pazovi, no ipak druga nagrada za glumački nastup na festivalu „DIDA“ (prim.prev. „Pozorišne inscenacije autora sa „Donje zemlje““) u Pivnici i nagrada za glumački nastup na „PSOD“ u Staroj pazovi su bili korak unapred u poređenju sa prošlošću.

Godina 2008 donosi promenu za kormilom pozorišne lađe u Šafariku. Na nagovaranje glumačke ekipe zaplovio sam režiserskim vodama. Zagrizli smo u tekst „Sex on the beach na poslednjem valceru“autora Jana Hrubika. Dotakao me je svojom pričom o modernom životu, odnosima između supružnika i međugeneracijskom konfliktu u humorističkom stilu. Ruku na srce, uloge su pojedincim tako „sele“, reći ću to u šali, „kao guzica na nošu“. Razlika je samo u tome, što smo od prodavačice napravili prodavača, jer Pavel Jurik ipak nije mogao glumiti ženu, bilo bi to previše (ili možda i ne bi?). Uspeli smo da proširimo glumačku ekipu, što takođe smatram uspehom. Juriku, Medveđu, Zornjanu i Križovoj su se pridružili supružnici Ruženka i Miloslav Ribar, fantastični prijatelji i tako reći, debitanti. Tu se našao i mladi Samo Valent, koji nam je popravio prosek godina. Ne možemo reći da je ova predstava naparavila bum, daleko bilo. Dobra strana svega je da smo bili primećeni i da nas je porota počela gledati drugim očima i temeljnije razmatrati naše zalaganje, ocenjujući da su Šafarikovci ozbiljnije počeli da se bave pozorištem. Nagrada na festivalu „DIDA“ je zagrejala srca glumcima i sa velikom voljom su nastavili da pozorišnu delatnost prezentuju i u Bingulji, Laliću…

Kažu, prvi korak je najteži. U našem slučaju je to bio drugi. Godina 2009 – godina jubileja: 40 godina „PSOD“ i 15 godina „DIDA“. Tako se rodila monodrama „Báči Pišta ze sálaša“ (prim.prev. „Čiča Pišta sa salaša“) koja traje 50 minuta i koju sam sa ogromnom inspiracijom odglumio pred pivničkom publikom. Pogodio sam. Dirnuo sam čak i porotu koja je pozitivno ocenila moj nastup. Predstava je tri puta nagrađena: najbolji glumački nastup na „PSOD“, a na festivalu „DIDA“ za najbolji muški lik i za  najbolju predstavu. Kao takvo 2010. godine će reprezentovati naše amatersko pozorište na pozorišnoj smotri  „Paláriková – Raková“ u mestu Čadca u  Slovačkoj.

Moglo bi se konstatovati da pozorišna aktivnost u SKC P. J. Šafarik ima  pozitivni trend, koji je kulminirao uspehom na jubilejnim smotrama. Uspeh bi sigurno izostao da nije bilo onoga sa početka teksta – prijateljstva. Dozvolite mi da konstatujem da pozorište u Šafariku nema takav karakter kao folklorna aktivnost, možda i zbog toga, što godinama nije postojalo. Možda i zato, što nastanak jedne predstavu iziskuje dvomesečni težak rad, zatim sledi nastup iste i vremenom se to jednostavno zaboravlja. U današnje vreme je teško pronaći i deset glumaca amatera koji posvećuju toliko vremena ovoj prelepoj aktivnosti. Barem u Novom sadu. Možda… Možda i grešim… Da bar! Ali kakvu-takvu logistiku će verujem, pozorišna sekcija u Šafariku uvek imati i treba verovati da će se nekoliko vrednica uvek naći da pozorište održi živim. Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog tog prijateljstva koje nas je uvek spajalo i kada smo uvežbavali predstavu, kao i kada nismo glumili uopšte.

Rastislav Zornjan

(preveo: Ivan Bagljaš)